Ime rase - srednjeazijski ovcar - prvi put je
upotrebljeno 1935. godine. Do tog vremena, smatralo
se da je to turkmenski ovcarski pas i pod tim imenom
je ovaj pas bio i izlagan. Ipak, od te godine je
srednjeazijski ovcar poceo dobijati svoj integritet
da bi, konacno, 1938. godine i zvanicno poceo nastupati
na izlozbama pod svojim imenom. Ako posmatramo celokupno
postojanje ove rase (i u vremenu kada je nazivana
turkmenski ovcarski pas), mozemo zakljuciti da se
radi o veoma staroj rasi. Jedan od strucnjaka za
ovu rasu, kao i za mnoge druge, je ruski kinolog
Aleksandar Mazover koji je isticao da je pogresno
ovu rasu nazivati turkmenskim ovcarskim psom.
VeIilki uticaj na formiranje srednjeazijskog ovcara
ima Turkmenija, gde i danas mozemo naci najbolji
predstavnike ove rase. Podrucja koja su takodje
mogu pohvaliti izuzetnim primercima ove vrste su
Uzbekistan i Tadzikisran. Tako se mze izvesti zakljucak
da ovih pasa, i to u svom najboljem izdanju, ima
tamo gde je razvijeno ovcarstvo. Iako ovi psi jesu
ovcarski psi i psi cuvari imanja, oni su u mnogo
manjoj meri teraci stoke. Osim toga, u postojcem
geoqrafskom okruzenju i zivotnim uslovima opstajali
su samo najbolji pnimerci jakih glava i kostiju
i guste jake dlake.
Veliki broj primeraka najazi se u Iranu. Smatra
se da se tamo mogu pronaci neki prelazni oblici
ove rase sto nazalost nije dovoljno istrazeno. Postoje
i neki pnimerci za koje se ne moze tacno utvrditi
da li se radio srednjeazijskom ili kavkaskom ovcaru.
Na podrucju oko Tibeta se mogu pronaci neki predstavnici
ove rase koji su pretrpeli uticaj dogolikih pasa.
Ovaj uticaj se moze videti po velikim i sirokim
glavama kao po velikim labrnjama.
Kod srednjeazijskog ovcara, pripodna selekcija igra
najvecu ulogu i to pre svega zbog surovih uslova
zivota. Aktivnost preko celog dana, surovi kiimatski
uslovi, male kolicine hrane i vode - sve su to faktori
koji su oblikovali ovu rasu. Psi su sami morali
dopunjavati svoju ishranu nacesce loveci glodare,
branili sebe i stado od krupne divljaci, sami se
stenili i podizali svoje stence td. Zbog svega toga,
ne treba posebno isticati kako su i zasto opstajali
samo najjaci i najsnazniji primerci. U vreme parenja,
ulogu priplodnjaka obavja samo najjaci muzjak, sto
je karaktenisticno za mnoge druge zivotinjske vrste.
Ceste su tuci izmedju muzjaka u trenutcima kada
se odlucuje ko ce biti glavni priplodnjak.
Osim ove selekcije, kod koje presudnu ulogu igra
priroda, prisutan je i uticaj coveka kod odabira
pozeljnih primeraka. Ljudi ce se uvek radije odluciti
za krupnije i jaci primerke i samin tim uglavnom
ce birati muzjake. Tako je zenki medju pripadnicima
svoje rase bilo mnogo manje. Pastiri i stocari nisu
sebi mogli dozvoliti taj luksuz da hrane kuje koje
ne rade nista vec samo brinu o svojim leglima. Cinjenica
je da su kuje veci deo svoga zivota provodile sa
stencima jer je kod njih sve bilo prepusteno prirodi.
Zbog toga su se stocari prilikorn odabira pasa za
svoja stada radije odlucivali za muzjake.
Prilikom ispase stada, ova su mnogo
vremena bila izolovana od drugih stada i njihovih
pasa te je takav nacin zivota za pse neminovno znacila
linijjski uzgoj. Pedesetih i sestesetih godina je
tesko bilo stvoriti jedan jedinstveni tip srednjeazijskog
ovcara, jer su u raznim zemljama postojali razliciti
tipovi ove rase. U tadasnjem Sovjetskorn Savezu
se moglo primetiti da su srednjeazijski ovcari nizeg
rasta sto je standard i predvidjao, ali bilo je
dosta primeraka sa laksim kostima.
U Adzbahu (?) je 1990. godine odrzana konferencija
na kojoj je trebalo pronaci jedinstven stav o tome
kako zapravo srednjezijjski ovcar treba da izgleda.
Za Adzbah su inace bile vezani kljucni dogadaji
u vezi sa oblikovanjem i ocuvanjem ove ovcarske
rase. Jos dvadesetih godina se ovde poceo sa planskim
uzgojem, uvedene su stroge kontrole kako ne bi doslo
do rnesanja ove rase sa drugim rasama, razvijana
je rasa za vojne potrebe, pruzana je raznovrsna
strucna pomoc odgajivacima i postizani su rezultati
na izlozbama u Evropi. lpak se moze zakljuciti da
i danas imamo velika odstupanja od pozeljnog tipa
srednjeazijskog ovcara. Mogu se sresti pnimerci
proterano lakog kostura, duge dlake, velikih odstupanja
od pozeljnih boja, sedlastih ledja i sl. Ono sto
moze da ohrabri to je prisustvo klubova uz ciju
paznju i organizovanost se koliko je to moguce vodi
racuna o ujednacenosti i kvalitetu ove rase.
-----------------------
*** tekst - casopis "Novi Moj Pas" N12
2002, pripremio : Zoran Palurovic.
*** slike - iz arhive Kluba RR.
©
Zabranjeno koriscenje teksta i delova teksta bez
odobrenja administracije sajta!
