Svoj naziv ova drevnja pasmina dobila je pre nekoliko
decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom
"turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski
ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a
poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju
na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije
odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski
ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja
Azija" postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv
"ovcar" ne odgovara sustini rase.
Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina
kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili
za cuvanja stada ovaca od vukova i drugih grabljivica,
a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka
rasa je ispunjavala svoju svrhu, dok nisu pocele
burne socialne promene u drustvu.
Geografski region formiranja rase su teritorije
azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu
do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku,
juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona
je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna
Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji).
Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan,
Uzbekistan, Tadjikistan, Kazahstan, Kirgizstan,
Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci
ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana,
Indije, Afganistana.
Rasa se formirala pod uticajem mnogih faktora,
neobicne uslovi stvarali su nju u svemogucem raznoobrazju
tipova. Nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata
i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna
ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena
cvrstim okvirom standarda.
Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa narodne selekcije.
Rasa se formirala pod snaznim uticajem prirodnih
faktora, veoma je funkcionalna, ali eksterjerno
nije ujednacena. Svaka rasa narodne selekcije sastoji
se od nekoliko populacija, razlicitog eksterijera
i temperamenta. Bilo bi greska izdvajati neku populaciju
kao najbolju. Svi oni su se formirali stolecima
uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje
nepozeljnih jedinki od strane coveka. Ali tokom
vekova sve ove populacije nikada nisu bile izolovane.
Zato nije opravdano izdvajati populacije po republikama
i nemoguce je govoriti o nekim uzbekistanskim, tadjikistanskim,
turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski
kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara
- nije rastojanje.
Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog
ovcara je veoma sirok. Tradiciono se smatra, da
se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije.
Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala"
- saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski
psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom
ili srednje duzine gustom i grubom dlakom.
Veliki broj tih pasa se nalazi i u
Tadjikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi
imaju nesto limfaticniju gra|u, naboranu kozu i
duzu dlaku. U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo,
i za cuvanje ovaca postoji dovoljno veliki broj
srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana
vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje
od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno,
broj pasa opada.
U Kazahstanu i Kirgiziji populacija
ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje
tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO dovoljnog
kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima
i dobijaju hrtasti izgled. Ta grupa pasa ima lokalni
naziv "drok" i koristi se u lovu.
U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim
reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji
velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa
lokalnim psima. U gradu Beskek 40-50-tih godina
se radilo ukrstanje SAO sa dogom, a mesanci se imenovali
"kirgizijski volkodav".
U principu, svaka od tih populacija
mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo
takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijske
ovcare). Takvu mogucnost je imala i rasa SAO u svoje
vreme, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo.
Vratiti taj momenat je vec nemoguce. U danasnjem
formiranju srednjeazijskog ovcara su ucestvovali
psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces
se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira
samo azijate sa "planina Tadjikistana"
ili "alabaje iz peskova Turkmenistana"
kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami,
upucenoj naivnim kupcima.
Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog
uzgoja i centrima kulturne selekcije.
Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan
po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje,
kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju
na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara.
Svuda je nedostatak vode. Klima - resko kontinentalna,
zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca.
Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je
normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena
stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina
godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka
nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu.
Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma
oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami
- sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti.
Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih
i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji
pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno
ga cuvaju od grabljivica. [tenci odrastaju uz stado
i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se
nalazi copor pasa : starij muzjak - vo|a copora
(to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih
muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi,
a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci
muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada,
koja su dosta izoliovana, formira se jedna zatvorena
populacija pasa.
Selekcija, koja se vrsi od strane
coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni
kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su
se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri
cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo
obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju
u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe
pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne
borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje
gra|enih pasa.
Iz davnina ide i obicaj kupiranja usiju i repova
kod azijata. Obelezavanje cuvarskih pasa i briga
o njima na taj nacin ima za cilj da ukloni osetljiva
mesta sa tela psa.
U zadnje vreme, jos i za vreme Sovjetskog Saveza,
zivot naroda Centralne Azije je pretrpeo privredno-kulturne
promene. Stocarstvo je bilo prebacivano na intenzivne
tehnologije, pretnja od vukova u nekim mestima je
znatno smanjena. Sve to je izazvalo opadanje brojnosti
srednjeazijskih ovcara i njihovu zamenu drugim rasama
pasa. Pojavljivanje pasa drugih rasa dovelo do neizbeznog
ukrstanja, jer u Aziji nije uobicajeno vezivanje
pasa, tako da uglavnom zenke za vreme teranja same
pronalaze partnere. Zadnjih decenija imalo je mesto
i namerno ukrstanje. Porastao je standard zitelja
Centralne Azije, a situiran covek vise se ne bavi
stocarstvom, vec mu je potrebam pas cuvar ili pas
za razonodu. Tako da ako cuvarska sluzba nikako
ne utice na rasne osobine ove pasmine, to sve veca
popularnost borbi pasa dosta utice na rasu. Borbeni
psi se uglavnom regrutuju od pasa pastiraca, uzimaju
se najkrupnije i najteze jedinke. Tako ide negativna
selekcija izme|u pasa pastiraca - smanjenje dimenzija,
olaksanje kostura i dr. Osim toga, populacija boraca
se popunjava i ukrstavanim jedinkama - cistorkvne
azijski ovcari se mesaju sa svim mogucim rasama,
u cilju dobijanja borbenih sampiona.
Sudbina srednjeazijskog ovcara u Rusiji
veoma je interesantna. Prvi azijati su bili uvezeni
iz mesta svog iskonskog stanovanja krajem 30-tih
godina XX veka. Oni su pokazali veoma dobre radne
osobine ne samo kao psi cuvari, vec i kao psi tragaci,
ali nisu se odomacili kao radni psi, jer specificnost
ove rase zahtevala je od vodica visoku strucnost.
Ipak sa SAO je poceo selekcioni rad,
bio je napravljen standard rase. Do kraja 80-tih
godina SAO je bila retka autohtona rasa u Rusiji.
Uglavnom vecina tih pasa bila je ujedinjena u klubovima
radne kinologije DOSAAF, a bilo ih je i u nekolicini
drzavnih i vojnih odgajivacnica.
Drustveno-ekonomske promene u Rusiji
pocetkom 90-tih godina dali su novi zivot ovoj drevnoj
pasmini. Konacno je bilo upotrebljeno jedno od glavnih
kvaliteta srednjeazijskog ovcara - cuvarske osobine.
Ova rasa je bila stvorena i kultivisana pre svega
kao zastitnik imovine svojih vlasnika. A dimenzije,
upornost, neumornost dozvoljavaju azijatu da ispunjava
svoje obaveze na najbolji nacin. Kao rezultat, brojnost
ove rase u Rusiji rasla je neverovatnim tempom -
krajem XX veka za godinu dana se registrovalo vise
od 6 000 stenaca, i to samo u RKF. Danas je Rusija
opste priznat svetski lider u rasi, ona je autor
me|unarodnog standarda pasmine.
Clanak iz casopisa NOVI MOJ PAS 2007, autor
Polina Simic
***
sledeci tekst -
Casopis "Novi
Moj Pas" N12 2002
©
Zabranjeno koriscenje teksta i delova teksta bez
odobrenja administracije sajta!
